Ružica Sokić

Ružica Sokić (December 14, 1934 – December 19, 2013) was a notable Serbian and Yugoslav actress best known for her performances in films such as When I Am Dead and Gone (1967), Love Affair, or the Case of the Missing Switchboard Operator (1967), and Yellow (1973). Throughout her career, Sokić appeared in more than 70 films and numerous television and theatre productions, becoming one of the most respected actresses of Yugoslav cinema. She received two Golden Arenas at the Pula Film Festival, for her performances in Yellow (1973) and Guns of War (1974). She passed away in 2013 in Belgrade at the age of 79.

Ружица Сокић (Београд, 14. децембар 1934 — Београд, 19. децембар 2013) била је српска филмска, позоришна и телевизијска глумица. Каријеру је почела давне 1957. године, у филму Доктор, да би потом играла у филмовима Кад будем мртав и бео, Боксери иду у рај, Ужичка република, Савамала и другима. Комедија Тесна кожа донела јој је највећу популарност, а за филм Жута награђена је Златном ареном на Филмском фестивалу у Пули. Неке од њених познијих великих улога су Таска у великом биоскопском хиту Зона Замфирова и кума Аница у популарној серији Грех њене мајке. Ружица је често приказивана као заводница. Неке од тих улога, попут Жуте остале су најупечатљивије. Ту спадају још и снаја Ружа у Другој Жикиној династији и Велиборка Веца у Срећним људима. Сокићева је добитница највећих глумачких награда и признања, као што су: „Жанка Стокић“, „Добричин прстен", Златни ћуран", „Јоаким Вујић“, „Павле Вуисић“, „Златна арена", „Стеријина награда" и друге. Њен легат налази се у Музеју Југословенске кинотеке и Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Рођена је 1934. у Београду као кћерка трговца и сувласника листа „Правда“ Петра Сокића (1893—1964) и Вукосаве (умрла 2000), ћерке свештеника из Бањалуке. У детињству је летовала код деде у Бањалуци, где је наследила земљиште у центру града. Још као девојчица учествовала је у Дечјој радио-драмској групи Радио-Београда, а године 1958. дипломирала је глуму на Академији за позоришну уметност у Београду. Краће време била је чланица Савременог позоришта, убрзо прелази у Атеље 212, где је бројним улогама (првенствено савременог и домаћег репертоара) открила и потврдила дар „рођене глумице“. Глумила је у око 40 филмова; већ за прву улогу („Горки део реке“, 1965, Ј. Живановића) награђена је Сребрном ареном на фестивалу у Пули. Највеће успехе остварила је главним улогама певачице у филму „Кад будем мртав и бео“ (Ж. Павловића, 1967) и простодушне уличарке у филму „Жута“ (В. Тадеј, 1973), за коју је у Пули награђена Златном ареном. Запажена је и на телевизији (играла је и у истименом комаду Г. Михића у Атељеу 212), те споредном улогом мајке којој син гине у борби у „Ужичкој републици“ (Ж. Митровић, 1974), за коју је такође награђена Златном ареном. Запажена је и на телевизији (нпр. комедије Б. Црнчевића и А. Поповића, телевизијске серије „Цео живот за годину дана“, „Рађање једног народа“, „Занати“, „Самци“ и др.). Током 2010. објавила је књигу сећања „Страст за летењем“. Преминула је 19. децембра 2013. године у Београду, после дуге болести (Алцхајмерова болест). Сахрањена је 24. децембра 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. У Југословенској кинотеци је 16. октобра 2015. отворен легат Ружице Сокић са њеним фотографијама, наградама, плакатима и књигама. На кући у којој је живела откривена је спомен-плоча 27. марта 2016. године. Фондација „Ружица Сокић“, основана 2014. године, додељује награду Ружица Сокић. Прва добитница ове награде за сезону 2014/15 је Нада Шаргин. Добитница за сезону 2017/18 је Милица Гојковић.