Stevo Žigon

Стево Жигон (Љубљана, 8. децембар 1926 — Београд, 28. децембар 2005) био је српски и југословенски филмски и позоришни глумац и режисер. Стево Жигон рођен је у кројачкој породици словеначког порекла, од оца Штефана и мајке Марије Жигон. Његови родитељи су се након доласка Мусолинија и фашиста на власт 1922. године иселили из Италије у Љубљану, где је Стево од 1937. године похађао гимназију, а 1945. године матурирао. Фебруара 1942. године постао је члан СКОЈ-а. Као млад човек две године је провео у злогласном конц логору Дахау, где је и научио немачки језик. Због знања језика и познавања менталитета врло често је касније играо улоге циничних и хладних немачких официра. Студирао je глуму у Љубљани и Лењинграду. Дипломирао је 1952. у изванредној класи Академије за позоришну уметност у Београду. На Факултету драмских уметности је био један од првих асистената, приликом његовог оснивања 1949. Преломни тренуци његове уметничке каријере везани су за Бојана Ступицу, који је допринео његовом ангажману на филму и режији. Током година, све мање глуми у Југословенском драмском позоришту и Атељеу 212, а све више се окреће режији. На филму дебитује 1950. двема малим улогама. Као своје најбоље две улоге издваја ону новинара у филму Оксиген (М. Клопчић, 1970) за коју је на фестивалу у Пули награђен Златном ареном, као и ону у филму Рондо (З. Берковић, 1966). Запажено глуми и на телевизији, а посебну популарност стиче тумачећи лик злогласног мајора Кригера у тв серијама Отписани и Повратак отписаних. Глуми и у кратким играним филмовима (нпр. Н. Стојановића). Године 1968. за време јунских студентских демонстрација у Београду, његова појава у дворишту Филозофског факултета и његов наступ са инсертом из позоришног комада „Дантонова смрт“ где је играо поштеног, бескомпромисног и суровог Робеспјера са његовим говором на суђењу Дантону, изазвала је експлозију одушевљења студената који су га слушали и гледали: „... када гледамо како се ови маркизи и грофови Револуције коцкају, када њих гледамо с правом се можемо упитати јесу ли они опљачкали народ...! Нема споразума, нема примирја са људима за које је Република шпекулација, а Револуција занат!!..“ По идеолошком опредељењу се изјашњавао као комуниста и био је поштовалац Стаљиновог лика и дела. Категорично је бранио идеје атеизма. На првим вишестраначким изборима у Србији 1990. године био је кандидат Социјалистичке партије Србије за народног посланика, али није изабран. Супруга Јелена и ћерка Ивана су такође познате глумице. Његов ванбрачни син Вид Жигон (1971) живи у Словенији. Преминуо је 28. децембра 2005. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана.