Zoran Radmilović

Zoran Radmilović was a Serbian actor, beloved for some of the most memorable roles in the history of former Yugoslav cinema. He studied law, architecture and philology at the University of Belgrade, only to discover acting as his true calling. After graduating at Drama Arts Academy he joined Beogradsko dramsko pozorište (Belgrade Drama Theatre). In 1968 he joined Atelje 212 Theatre, where he became famous for his role of Kralj Ibi (King Ubu), during which he showed great improvisational ability. He preferred theatre to film and television, but he nevertheless managed to give memorable performances. International audiences know him best for his role in 1971 cult film WR: Mysteries of the Organism. Audiences in former Yugoslavia know him best for his roles of Bili Piton in 1982 cult comedy The Marathon Family and Radovan Treći in Dušan Kovačević's play with the same name Radovan Treći (Radovan III). One of his last roles was in 1985 film When Father Was Away on Business, in which he appeared together with Slobodan Aligrudić. He died shortly after the film won Palme d'Or at the Cannes Film Festival, and Aligrudić died shortly after him, leading many film critics of former Yugoslavia to state that "heaven had received a huge boost".

Зоран Радмиловић (Зајечар, 11. мај 1933 — Београд, 21. јул 1985) је био српски глумац, који је одиграо неке од најупечатљивијих улога у историји бивше југословенске кинематографије. Његова најпознатија улога била је у позоришној представи Радован III, по којој је добио титулу Краља хумора и импровизације. Рођен је 11. маја 1933. године, од оца Момчила, судије и мајке Љубице, домаћице, у Зајечару. Деда по оцу, Рихард Ланг, био је Немац, aрхитекта. Оженивши се Зорановом бабом Стевком, прешао је у православље и узео име Радмило. Одатле потиче породично презиме Радмиловић. По очевој жељи, уписао је Правни факултет у Београду и после две године га напушта. Потом је студирао на Архитектонском, који такође напушта, а убрзо уписује Филолошки факултет, одсек енглески језик. Упоредо је опробао глумачке могућносту у КУД „Иво Лола Рибар“. Тада одлучује да напусти студије енглеског језика и посвећује се глуми. На наговор главне глумице, која му је била симпатија и са којом је био партнер у културноуметничком друштву, уписује и поступно апсолвира глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, те започиње каријеру у Београдском драмском позоришту (1962—1968), у коме је испрва наступао у мање значајним представама. Дипломирао је 1963. године по повратку из војске. Године 1964, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић добија насловну улогу представи „Краљ Иби“ (на сцени Атељеа 212). Током настајања представе, његова глумачка надареност довела је до тријумфа импровизације (велики успех остварује и на гостовањима у Паризу, Москви, Њујорку, Венецији и др.). Касније ће „своју сцену“ поново представљати (заједно с каснијим Радованом III Душана Ковачевића) две деценије. Иако је остварио низ успелих улога у позоришту (стални је члан Атељеа 212 од 1968. године до смрти), на филму и телевизији све су оне остале у сенци „улоге живота“ у „Краљу Ибију“ (чак и кад се ради о бриљантном остварењу - улози Молијера у истоименом комаду М. А. Булгакова, за коју је награђен Октобарском наградом града Београда). На филму је дебитовао 1962. године ("Чудна девојка", Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима "Глинени голуб" (Т. Јанић, 1966), "Рам за слику моје драге" (Мирза Идризовић, 1968), "Поглед у ноћ" (Н. Стојановић, 1968), "Павиљон 6" (Л. Пинтилије, 1978), "Срећна породица" (Гордан Михић, 1980). Своју последњу, 299. представу, „Радован III” је одржао 9. јуна 1985. године, уз велике болове, али опет, уз његову велику жељу, представа је одржана до краја. Само три дана касније пребачен је у болницу, из које се није вратио. Преминуо је 21. јула 1985. године у 53. години живота, на Првој хируршкој клиници, од проблема са дигестивним трактом. Кремиран је, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом Гробљу у Београду. Био је ожењен глумицом Дином Рутић (1943—2019). Усвојили су ћерку, девојчицу Ану рођену у Пећи и много су је волели. Зоран је Ану обожавао.[тражи се извор] Инспирисана њиме, његова усвојена кћи Ана Радмиловић (1974—2017) је написала две књиге — „Залажем се за лаж“ (2009) и „Кад је свет имао бркове“ (2011).