Slavko Simić

Славко Симић (Нови Бечеј, 21. јул 1924 — Београд, 20. новембар 2007) био је српски глумац. Његов млађи брат био је такође глумац Никола Симић. Каријера Дебитовао је 1953. године на сцени новосадског СНП-а, када је његов уметнички потенцијал препознао Велибор Глигорић, тадашњи упраник ЈДП-а који је волео да каже да је Симић његов изум. У својој матичној кући ЈДП-у Симић је деценијама, све до пензије, афирмисао драмску уметност и уметничко стваралаштво. Поред глуме писао је о великим глумачким ликовима Добрице Милутиновића и Зорици Шумадинац, објавио је своје разгорове са Ивом Андрићем и представио портрет шест управника ЈДП-а. Био је председник Савеза драмских уметника Србије у периоду од 1968. до 1973. Добио је Вукову награду, у исто време када је његов млађи брат, глумац Никола Симић, награђен „Ћураном“. Добитник је низа награда, међу којима су и Вукова награда (2005), Златна колајна на Првом Фестивалу монодраме и пантомиме (1975), „Ћуран“ за најбољу улогу на Данима комедије у Светозареву (Јагодини, 1974.), Златни ловор вијенац на сарајевском МЕСС-у (1964). Славко се бавио и публицистиком и оставио вредне записе о Добрици Милутиновићу (Добрица Милутиновић - казивања и сећања) и о управницима ЈДП у Ниновом фељтону у наставцима Моји управници. На филму је дебитовао 1947. године у филму Живјеће овај народ. Преминуо је 20. новембра 2007. године у 83. години живота од рака.