Slobodan Dimitrijević

Слободан Димитријевић (Ниш, 20. април 1941 — Загреб, 4. децембар 1999) био је српски филмски и позоришни глумац. Рођен је у Нишу 20. априла 1941. године. Након ослобођења земље, породица се сели у Загреб, где је завршио школу. Имао је 19 година када је упознао редитеља Срећка Вејганда. Убрзо му је понудио главну улогу у мелодрами о заљубљеном младићу који се не сналази најбоље са девојкама и емоцијама. Реч је о мало познатом филму Игре на скелама (1961). У том филму је дебитовао још један много познатији глумац — Љубиша Самарџић. Његов следећи филм био је првенац из фамозног немачко-француског вестерн серијала о индијанском поглавици Винетуу, Благо сребрног језера (1962). Филм је постао хит у европском биоскопима, а њему је отворило врата за потоње ангажмане у иностраним копродукцијама. Током шездесетих, уследиле су улоге у филмовима Краљ нафте и Двобој у сумраку. Играо је две важне улоге у раним радовима Ватрослава Мимице — драме Прометеј с отока Вишевице (1964) и Понедељак или уторак (1966). Остварио је више улога у немачким крими филмовима рађеним по угледу на америчку Б продукцију - посебно занимљив је опскурни серијал филмова са агентом Џеријем Котоном, немачки одговор на британског Џејмса Бонда. У Лелејској гори (1968) Здравка Велимировића остварио је вероватно улогу каријере, тумачећи лик младог револуционара који се у врлетима Црне Горе бори како са својим идеолошким противницима, тако и са својим личним демонима и страховима. Велимировић га је поново ангажовао за необичну улогу Андрије у партизанском филму Врхови Зеленгоре. Несумњиво, један од његових најупечатљивијих филмова у којима се појавио је Валтер брани Сарајево и улога Сурија, Валтеровог помоћника. Током седамдесетих, Димитријевић је одиграо неколико упечатљивих ликова, иако није био у прилици да тумачи главне роле, као што је био случај на почетку каријере. И док је током првих осам година бављења глумом снимио више од 30 филмова (од којих су највише инострани), касније су се улоге проредиле. Глумио је у акционом филму Стићи пре свитања (1978), на тему бекства комуниста из затвора, у режији Александра Ђорђевића. У Вукотићевом филму Акција стадион који се бави сличном тематиком, тумачио је немачког мајора. У савременој драми Исправи се, Делфина (1977) македонског аутора Александра Ђурчинова, игра са Недом Арнерић у насловној улози. Играо је председника радничког савета у филму Новинар Фадила Хаџића из 1979. године, као и у политичкој драми Кароља Вичека Трофеј, најбољем југословенском филму те године. Осамдесете су лагано означавале његово повлачење из филмског посла. Појављивао се само у мањим улогама, као што је филм Микија Стаменковића Опасни траг (првом нашем филму који се позабавио албанским екстремистима са Косова и Метохије), и Булајићемом остварењу Донатор снимљен 1989. године. Једна од последњих улога пред филмским камерама била му је мала улога утицајног српског политичара са Пала у акционој ратној причи Миротворац (1997) америчке редитељке Мими Ледер. Занимљиво је да се 1996. године појавио и као глумац у споту Мајкла Џексона за песму Earth Song, играјући човека који се, са својом породицом, враћа на огњиште спаљено у рату. Иако је српске националности, Димитријевић је радни век провео живећи у Загребу, па тако и за време рата у Хрватској. Преминуо је 4. децембра 1999. у 59. години.